Molim vas, recite mi, narode moj: koga sam uvredio? Zašto ova smrt ubija moju porodicu ove godine? Zašto…
U ovom trenutku, kada se bol i tuga stisnuli u mom srcu, osećam potrebu da pitam. Svi mi prolazimo kroz teške trenutke, ali ove godine se čini da su gubici i bolovi postali nesnosni. Svaka vest o smrti iznova otvara rane koje se nikada nisu zatvorile, a iz dana u dan, broj onih koje smo izgubili raste.
Kao da su sreća i mir izbegli naš dom, a dalje od nas su ostavili samo tugu i pitanje koje se neprestano vrti u mojoj glavi: „Ko sam uvredio?“ Da li je to neka kazna? Da li smo nešto pogrešno učinili da bismo zaslužili ovakav teret? Ova borba sa pitanjima ostavlja me bez daha, kao što vetar čini kada udari u lice.
Svaka smrt koja nas snađe donosi svojevrsnu prazninu. To su ljudi koje volimo, oni koji su nas učili, podržavali i kovali planove sa nama. A sada, njih više nema. Jedan za drugim, kao dominovi koji padaju, a ja se osećam kao da ne mogu da ih zaustavim. Kako se nositi sa takvim gubicima? Kako pronaći snage kada izgleda da se svet ruši oko mene?
Ponekad krenem u potragu za odgovorima. Proučavam svoja osećanja, želim da razumem uzrok ovih tragedija. Da li su to sudbine ili samo splet nesrećnih okolnosti? Nije lako kada se suočavam sa strahom koji prožima svakodnevicu. Strah od gubitka, strah od budućnosti koja se čini toliko neizvesnom. A ipak, svakog dana ustajem i borim se, jer moram nastaviti dalje, moram pronaći smisao u ovim iscrpljujućim okolnostima.
Ovo nije samo moja bol. Ovo je bol svih nas, onih koji gube voljene. U ovim teškim vremenima, pozivam sve nas da se povežemo, da delimo svoje osećaje i tugu. Ljudskost nas spaja, a samo zajedno možemo pronaći snagu da se nosimo s ovim gubicima. Ne gubimo nadu. Iako je put možda trnovit, nada nas može voditi kroz ovu tamu.
Jer, na kraju, ljubav je ono što ostaje. Ljubav prema onima koje smo izgubili. I ona će nas voditi napred.
